MEDA: Koji smer si upisala i zašto?

DESA:Upisala sam za pedijatrijsku sestru, to mi je nekako najlepši deo medicine jer sam u 

dodiru sa decom!

MEDA : Kakav je bio tvoj prvi utisak o medicinskoj školi , i kako si se snašla u novom okruženju?

DESA: Bilo mi je zanimljivo da upoznajem novo društvo i profesore ,a pogotovo su mi bili 

zanimljivi stručni predmeti kao sto su anatomija,latinsкi i praksa u kabinetima... Sećam se da 

smo u jednom kabinetu imali fetus u teglici, bilo je jezivo i interesantno u isto vreme !

MEDA: Danas su profesori dosta strogi i zahtevaju puno od djaka, da li je tako bilo i u tvoje vreme?

DESA: Bila sam zadovoljna njihovim predavanjem, nisu bili previse strogi , samo posvećeni poslu 

i učenicima...Korektno su ocenjivali i uvek se trudili da zaista nauče nešto đake . Zbog njih sam i ja uvek bila korektna u svom poslu .

MEDA: S obzirom na tvoj smer, gde si išla na praksu?

DESA: Najveći fond časova je bio na klinici za pedijatriju, zatim na ortopediji, ginekologiji...

MEDA: Da li se sećaš svog prvog dana prakse?

DESA: Prvi dan prakse sam provela na ortopediji ,muško odeljenje...Bila sam zbunjena i 

uplašena da ću nešto da pogrešim, ali zahvaljujući razumevanju pacijenata brzo sam se 

oslobodila straha ... Ali bilo je zanimljivo i potpuno novo iskustvo za mene!

MEDA: Kakav je bio osećaj kada si dala paijentu svoju prvu injekciju? Da li si bila uplašena?

DESA: Svoju prvu injekciju sam dala svojoj baki al uz asistenciju stručnog lica . Nisam osećala 

strah jer sam imala dobro znanje i osnovu zahvaljujući dobrim instruktorima i profesorima...

MEDA: Kakve su uniforme bile u tvoje vreme?

DESA: Imali smo školske i uniforme za praksu...U školi smo 

nosili preko svoje odeće plave mantile tako da smo svi bili isti sto mi se dopadalo...Dok sa druge strane ,uniforme za praksu mi bude loša sećanja! (smeje se) 

MEDA: Zašto?

DESA: Zato sto je bila dvodelna uniforma sa belom keceljom i 

plavom haljinom, a na glavi smo nosile kapice koje su me podsećale na neke rogove...Osećale 

smo se kao u oklopu ,bilo je užasno ju!Uniforma je bila totalno nepraktična i hvala Bogu da su to 

sad promenili!

MEDA: Da li si se zaposlila odmah posle srednje škole? I gde?

DESA: Da, imala sam tu sreću da je u to vreme bio otvoren Klinički centar u Ljubljani gde sam se 

zaposlila , tamo sam stekla znanje koje mi je poslužilo za ceo radni vek.

MEDA: Da li ti je bilo naporno na poslu i kakva su tvoja iskustva u radu sa decom? 

DESA: Nije mi bilo teško jer sam volela da pomažem toj deci..Radila sam na dečijoj hirurgiji. 

Najveći uspeh je kada vidiš dete koje je bilo teško bolesno ,kako se izlečilo i pokloni ti svoj crtež 

u znak zahvalnosti...To je prelepo iskustvo, i u najtežim trenucima mog posla ova zahvalnost i 

radost dece me je održavala i bila mi je motiv da radim svoj posao savesno!

MEDA: Da li si se ikada kajala što si izabrala baš medicinu?

DESA: Nisam nikako, i sigurno bih opet tako izabrala! 

MEDA: S obzirom da je prošlo mnogo godina od tvog pohađanja ove škole , i mnogo stvari se 

promenilo, da li možeš da nam kažeš kako je medicinska škola izgledala u tvoje vreme? 

DESA: Kantina se nalazila u suterenu , i bila su samo 3 sprata škole . Imali smo lepo uređeno 

dvorište sa klupama i kabinete koju su bili mnogo lepi...Bili su veoma opremljni! U kantini su 

prodavali viršle ,još pamtim njihov ukus,bile su jako dobre! (smeje se) 

MEDA: I to bi bilo sve, da li imaš još nešto da nam kažeš zanimljivo iz svog radnog iskustva ili 

neki događaj?

DESA: Hm, sećam se jednog slučaja kada nam je na odeljenje došla mala beba koja je imala 

atreziju ezofagusa ( jednjak koji je prekinut na jednom mestu) i divila sam se snazi tog deteta 

koje se pored mnogih hirurških i dijagnostičkih zahvata i jednogodišnjeg lečenja izborilo za život 

i mogu reći da je zaista bilo mali heroj! 

MEDA: Deso zahvaljujemo ti na odvojenom vremenu,bilo nam je zadovoljstvo da slušamo tvoja 

iskustva iz medicinke škole a i dugogodišnjeg rada! 

DESA: Nema na čemu , i meni je bilo zadovoljstvo da vam odgovorim na sva pitanja i nadam se 

da sam podstakla mlade generacije da ne jure samo za belim mantilom već da rade svoj posao 

zbog drugih ,jer je to i cilj medicine, pomaganje drugima u nevolji!